U ponedeljak, 30. maja, održana je pretposlednja premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu u ovoj sezoni. Adaptaciju drame „Rat i mir”, po romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja, uradio je Fedor Šili, dok režiju potpisuje Boris Liješević.
Boris Liješević je ovoga puta odlučio da zapliva u svet klasika, specifično u živote ruskog naroda za vreme napoleonskih ratova od 1803. do 1815. godine. „Rat i mir” je delo Tolstoja koje pokreće pitanje ljudskog postojanja, moralne spremnosti i stradanja (nevinih). Liješević svoje likove postavlja na scenu koja je potpuno „otvorena”. Bez ikakvih kulisa, publika dobija mogućnost da vidi dubinu scene, odnosno hinterbinu i prepusti se svojoj mašti, zamišljajući prostore u kojima se odigravaju činovi. Karakterističan vizuelni identitet za ovog reditelja primećuje se odmah na početku predstave, posebno kroz scenografiju na točkovima koju glumci sami pomeraju i postavljaju na scenu. Uz to ide pretapanje i preklapanje među scenama, nikada statični mizanscen aktera, ali i korišćenje delova partera kao scene. Najupečatljiviji segment jeste svakako igra svetla. Apstraktno i konstantno gašenje i paljenje rata i mira, koje najčešće dovede publiku do smeha, ukazuje na to koliko je u stvari lako „ugasiti” neki rat, ali isto tako i „upaliti” neki drugi.
Tolstojev roman, koji je adaptirao Fedor Šili, koncipiran je tako da gledalac u stvari sluša kako akteri čitaju/prepričavaju delo, dok u pozadini gleda „rekonstrukciju” scena. Tok ove drame nema neki početak niti kraj, već celokupna radnja prati (ne)obične živote stanovnika Sankt Peterburga. Naracijom nas u radnju uvodi Slobodan Beštić, ali se naratori u toku igranja smenjuju. Koncept ove adaptacije nam do kraja ne ostavlja trenutak da promislimo o onome što gledamo, već nas nakon svakog katarzičnog trenutka uvodi u neku drugu radnju i tek nakon aplauza shvatimo koliko su teme koje predstava obrađuje važne. Ta finalna katarza i osećaj koji za sobom ostavlja se kasnije zadržava u mislima pojedinca, sve dok on sam ne shvati koji to „rat” njega muči i kako da pogleda u svoje „nebo”.
„Ratom se ne dolazi do mira, već do novog rata”, rečenica je kojom reditelj karakteriše svoj motiv za početak rada na ovako teškoj temi. Iako zvučno ime velikog komada uliva strah, „Rat i mir” u ovoj adaptaciji shvata se lakše nego što možda neko pomisli. Ne zato što je tema pojednostavljena, nasuprot, već zato što je sada, kao što je i uvek bila, tu među nama. Teze koje predstava apostrofira se iz epohe mogu lako prebaciti u današnjicu. Šta je to što ljude nagoni na pohlepu i sebičnost? Da li je stradanje jednog mladog života vredno ugleda i novca? Šta je to što nas nagoni na rat? Kako se izboriti sa samim sobom? Zbog čega rat (ne) rešava sve? Da li zbog nedostatka vere gubimo svrhu? Ko želi rat? Zbog čega izlaz vidimo tek kada na leđa padnemo? „Ko sam ja?” kao što dodaje glumac Maričić. Da li kada umremo bivamo ponovo rođeni? I „Koja još 'budala' može dati podršku Rusiji?”
Interakcija glumaca sa gledaocima stvorila je, zasigurno, miljenike među publikom. Na prvom mestu nalazi se Vučić Perović, koji je replikama nasmejao većinu i ostavio upečatljiv utisak izvedbom i shvatanjem karaktera koga interpretira, Borisa Drubeckog. Odmah pored njega je mlada glumica Teodora Dragićević, koja svojom prvom velikom ulogom Nataše Rostove 00sebi temelji put ka još većim ulogama. Ona Natašu tretira kao najveću žrtvu rata, rata sa samom sobom i rata u ljubavi. Teodora uspeva da glumačkim sposobnostima ubedi publiku da i ona sama prolazi kroz iste probleme kao i njen lik. Njeno „stradanje” vešto iznosi kroz tročasovnu izvedbu predstave. Kao „nosilac” predstave ostvario se Hadži Nenad Maričić koji nam svojim likom približava svačiji „rat” i potragu za razrešenjem istog. Kao takav, Maričić briljira u izvedbi nekih od najvažnijih dramskih monologa u adaptaciji.
Kostimi Bojane Nikitović stapaju se sa epohom u koju su smešteni akteri. Raskošne balske haljine, ogrtači, korseti, cipele, odela, deo su koji unapređuju vizuelni segment. Rekvizita koja je neuočljiva, kao što je torba sa rajsferšlusom ili elektronska cigareta, ne odvlači toliko pažnje od radnje, ne primećuje se, a ipak je zanimljivo primetiti koliko se „stapa” u epohu. Muzika komponovana za predstavu ostavlja isti utisak kao i klasici izvođeni u 19. veku. Atmosfera dobijena upotrebljenim numerama podseća na aristokratske balove održavane tih godina, te time postiže prvobitnu ideju autora.
Boris Liješević svojom novom predstavom ponovo podiže lestvicu kreativnosti i autentičnosti. Mladi ansambl, uz svoje starije kolege, igraće ovu predstavu sve dok publika bude želela da „zaroni'' duboko u svoje misli, preispita svoja uverenja, ideologije i dobije odgovor na pitanja koja sebi postavi pre ulaska u prostorije Velike scene Narodnog pozorišta. Igraće se sve dok ljudi ne stanu iza svoje tvrdnje da neće rat i da ga nikada nisu želeli.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
.jpg&w=384&q=90)
